KATEGORIJE: TRENING · MISIJA · FILOZOFIJA TRENINGA
U srednjovekovnim spisima o Slovenima, Dažbog ili Dajbog (od glagola dati i drugog dela Bog) predstavlja božanstvo koje daje. Smatra se božanstvom sunca, ognja i kiše, prirodnih procesa koji su neophodni za ljudski život na zemlji. Sloveni su pridavali veliki značaj suncu i sunčevoj svetlosti zato što je davalo život na zemlji, a time je Bog sunca bio davalac, Dajbog.
Zbog imena Dažbog, a dažd na mnogim slovenskim jezicima znači kiša, on je bio i božanstvo kiše. Kiša je značajna jer je od nje zavisila žetva, a samim tim i blagostanje.
Zašto je ovo bitno i kako ovu priču povezujemo sa kampom koji smo organizovali?
Ono što smo želeli da postignemo ovim kampom jeste da damo učesnicima sve što im je potrebno, pored sunca i kiše, da bi opstali: Funkcionalno telo i osvešćen um, a to smo predstavljali kroz jogu, hranljive obroke, izazovno spuštanje niz kanjon, mirnu vožnju kajakom duž Bojane i funkcionalnim treningom da se reše nekih ograničenja u kretanju.
Kako smo to koncipirali?
Joga je bila ujutru u 8 sati, kada sunce taman krene da greje toliko da osuši jutarnju rosu koje je bilo u velikim količinama. Neki su se budili sa izlaskom sunca iz senke drveća, kada su hteli da budu sveži ceo dan uz osveženje od pšenične trave ili limunadu. Jutarnji razgovori sa našom instruktorkom joge, Majom iz studija Rekreativa, bili su pravi užitak pred sve izazove koji su nas čekali tog dana. Svako ko je bio na jogi zna kako određene poze i istezanja znaju da iznenade, ali se ona trudila da zadaje sve što smo mogli da izvedemo.
Sve što nam je trebalo nakon ozbiljnih poza i dubokog disanja je osvežavajući i ispunjen doručak koji je bio spreman za sve učesnike. Od salate, prženica, suvog mesa i jaja, do slatkog džema sa puterom i voća. Da nije bilo Vojislava Cvetkovića, našeg internacionalnog kuvara, ko zna kako bismo uspeli da se tako lepo napunimo i zasladimo. On je bio glavni i odgovorni i za večeru, koja je po mom mišljenju svaki put bila svečana. Nisam htela da pominjem biftek, ribu, kineski pirinač, testeninu sa ovim i onim i svašta još nešto, ali kad sam već krenula da razmišljam o tome…
Pošto smo od 5 dana imali glavna 3 dana, za sledeća dva smo podelili učesnike u dve grupe za aktivnosti tokom dana. Jedna od aktivnosti je bila spuštanje niz kanjon Rikavac uz pomoć strpljivih i razumnih vodiča EST tima: Bane Ćurčin i Bojan Marić, a druga aktivnost je bila upoznavanje svog tela uz elemente funkcionalnog treninga o kojem ćete posebno čitati kasnije.
Spuštanje niz kanjon je svakako izuzetno, za većinu, novo iskustvo koje mnogima zvuči kao nemoguća misija, ali opet, ako imaš vodiča kojem veruješ, strah se smanjuje za 50%, po slobodnoj proceni.
Mnogi ne znaju šta znači spuštati se niz kanjon jer je to sport koji je star tek oko 60 godina i pomisle na rafting ili na neku šetnju niz kanjon, a čula sam i da ako pričate na engleskom onda pomisle na kajak (canyoning – kayaking) pa se iznenade kada se nađu na ivici stene niz koje kreće spuštanje konopcima do sledećeg đakuzija.
A kada se obučemo u neoprensko odelo koji je sastavni deo te avanture, ne mogu a da se ne osetim kao specijalac ili profesionalac na visinskim radovima.
Nije nam promaklo da zabeležimo osmehe na licu naših učesnika, dok se spuštaju niz stenu po prvi put, uz pomoć naših prijatelja iz GoPro / Adriatic HERO centralne stanice.
Paralelno sa spuštanjem niz kanjon Rikavac, u kampu se održavao funkcionalni trening koji su vodili Nemanja Milisavljević i Novak Spasić. Učesnici su tada prvi put imali priliku da se upoznaju sa programom treninga koji sprovodimo u Progein studiju. Upoznali su se sa čarima penastog rolera, loptica i Theracane-a koji su početni rekviziti u treningu i probali su po koju korektivnu vežbu koja je mogla da im donese olakšanje i oslobađanje bola u leđima ili ramenima u tom trenutku. Vežbači su bili iznenađeni trigger pointima za koje nisu ni znali da imaju, a osećali su neku nelagodnost u svom svakodnevnom kretanju usled dugog sedenja na poslu i držanja po navici. Bilo je dosta jaukanja i čuđenja na koje smo navikli, a taj bol u butinama, leđima i ramenima koji osećaju pri dodiru, ne bi trebao da postoji.
Joga koju smo imali i na kraju dana održavala se ili na plaži ili u kampu, sve zavisi sa kojim izazovom smo želeli da se izborimo. U kampu je bila najezda komaraca koji kao da nikad nisu ništa jeli u životu (možda i nisu) pa su tada rešili nas da olakšaju za koji mililitar krvi, a na plaži je bio vetar, pušten specijalno za kite surfere, koji nas je podsetio da cenimo svaki trenutak proveden na blagom povetarcu. Iako ove dve situacije zvuče kao loše, zapravo mislim da su bile dobre jer uz pomoć smirenog uma i osećaja lakoće, ovi uslovi mogu uspešno da se zanemare, a to je i poenta.
S obzirom na to da verovatno većina vas zna kakva je situacija sa pijaćom vodom na adi, nismo ostali žedni jer nas je podržala Mg Mivela sa prirodnom gaziranom mineralnom vodom iz atara sela Veluće kod Trstenika.
Pretposlednji i poslednji dan, da ne zaboravim, mogli smo da plovimo Bojanom u kajacima za dvoje uz vođstvo Novaka Spasića. Na početku je naglašeno da nema trkanja, ali kako su se učesnici oslobodili u veslanju, tako se javio i takmičarski duh. Nije bilo zvaničnih nagrada, ali je svakako bilo olakšanja kada vidite da su se svi uspešno vratili u našu privatnu luku ispred sojenice.
I da bih privela kraju, nadam se da sam vam dočarala iskustvo u Dažbog kampu i stvorila sliku u glavi o tome kako možda i vi sebe vidite sledeće godine sa nama u novim prilikama koje ćemo organizovati pod imenom Dažbog – letnji kamp 2018.
Ako želite da podelite sa drugima i pomognete nam da proširimo priču:
