UTISCI NAŠIH KLIJENATA
I drugih ljudi koji prate naš rad na socijalnim i video mrežama
VRAĆANJE U FUNKCIJU
Duška Kleut – Dr. Elektrotehnike i računarstva
O Nemanji sam slušala hvalospeve godinama od drugarice koja duže vreme trenira sa njim. Za sebe smatram da sam prilično fizički aktivna i uživam da se bavim jogom i plivanjem. Kako to u životu biva, zatekla me je povreda kolena koja me je omela u mojim omiljenim fizičkim aktivnostima. Posle cirkulisanja po lekarima i višemesečne terapije, trebalo je povratiti snagu u mišićima i vratiti u normalnu funkciju obezboljeno koleno. Drugarica me je uputila na Nemanju i dovoljno je bilo samo par saveta i pravilno odabranih vežbi da se usmerim ka potpunom oporavku. Već posle mesec dana vežbanja primetila sam značajan napredak, naučila sam gde su mi trigeri i kako da ih tretiram. Osim toga, Nemanja mi je ukazao i na moguće razloge nastanka pomenute povrede i kako da slične izbegnem ubuduće. Danas ne mogu da zamislim da se u Progein studiju par puta nedeljno dobro ne „izrolam“ i ne izmasiram trigere, kako za koleno, tako i za one u vratu i ramenima, koje svi mi koji dugo sedimo za računarom sigurno imamo. Mogu da zaključim da se sada, godinu dana posle povrede, osećem apsolutno funkcionalno, i da sam se vratila jogi bez ograničenja i ustručavanja.
ZADOVOLJAN SAM SVOJIM TRENINGOM
Igor Zdravković – Freelance programer
Za Nemanju sam čuo preko prijatelja koji je već trenirao sa njim. Bio je studiozan. Prvo je detaljno analizirao koje probleme imam i objasnio mi je na čemu ćemo raditi. Polovinu stvari koje su mi bile problematične do tada nisam ni percipirao kao problem, tek sam posle objašnjenja shvatio. Očekivao sam da će trening biti naporan ali je ispao više zanimljiv. Iako je bilo nekih upala, nisu bile strašne ali sam se slatko smejao gledajuci se u ogledalu dok pokušavam da ponovim pokrete koje mi je Nemanja pokazao. Vremenom je sve došlo na svoje mesto. Trenizi su nam uglavnom bili 50% istezanje i opuštanje, 50% vežbe za core tri puta nedeljno. Zadovoljan sam svojim treningom, naravno uvek bih želeo više i brže ali pitanje koliko je to realno.
OSEĆAM SE OSVEŽENO, ZADOVOLJNO, SNAŽNO I ISPUNJENO
Jovana Stevanović – Bankarski službenik
Nemanju sam upoznala u novembru 2010. godine kada je radio kao lični trener u fitness studiju. Od tada treniramo zajedno. Posle višemesečne dijete i gubitka 20kg, morala sam da se vratim fizičkoj aktivnosti kako bih zadržala tadašnju kilažu. Priznaćete da je ovakva odluka, posle decenijskog nebavljenja ikakvom fizičkom aktivnošću, bio veliki korak za mene. Svaki početak je težak. I od tada su prošle godine, a ja i dalje treniram sa Nemanjom. Zaključujete da smo kroz vreme napredovali zajedno. Jer samo tako je naš odnos mogao da opstane. Tadašnji počeci, po mom ličnom mišljenju, ne mogu se porediti sa sadašnjim. Međutim, razvojem svojih profesionalnih trenerskih znanja i iskustava, Nemanja je uticao i uspeo u tome da se konstantno razvijam, budem zadovoljna svojim fizičkim stanjem (i psihičkim jer se te dve stvari ne mogu razdvojiti).
Treninge smo uvek prilagođavali mojoj trenutnoj fizičkoj spremnosti, raspoloženju, novim ciljevima koje smo hteli da postignemo. Bilo je perioda kada su mi prijali samo tegovi, pa onda kardio, elementi pilatesa, itd.
Danas je to funkcionalni trening. Sa Progein programom sam od samog početka. Ono što mi najviše prija jesu ljudi, Progein ekipa i novi prostor (koji osećam kao svoju kuću). Treninzi su ozbiljni, ali opet posle svakog treninga osećam se osveženo, zadovoljno, snažno i ispunjeno.
Treniram u proseku 3 puta nedeljno i mislim da je za moje godine tolika fizička aktivnost sasvim dovoljna.
Ponosna sam na svoj core. Posle funkcionalnog treninga osećam da je sve jači.
ZA MENE JE TRENIRANJE BILO VIŠE BOLNO ISKUSTVO NEGO UŽIVANJE
Ana Anđelković – Consultant at Ericsson
Nemanju sam upoznala pre nekih 4 ili 5 godina u klubu gde sam trenirala. Upoznali smo se tako što je bio jedan od retkih trenera koji je zaista obraćao pažnju na ljude koji su dolazili da treniraju i na njihove potrebe. Kod njega nije postojao spreman program za sve, već se koncentrisao na svakog pojedinca i na njegove potrebe i probleme. I tako smo počeli da sarađujemo.
S obzirom da Nemanja i ja sarađujemo jako dugo, mnogo toga se promenilo. Dosta toga smo probali, dosta toga smo promenili. Ali uvek smo imali jedan isti cilj – da dovedemo moje telo u stanje da mogu da radim šta god poželim, što je meni u početku delovalo kao nemoguća misija. Ono što se nije promenilo od samog početka je Nemanjina potpuna posvećenost svakom klijentu sa kojim radi i želja za ličnim i profesionalnim usavršavanjem. I da svaki dan bude novi izazov.
Nemanja me upoznao u periodu kad je za mene treniranje bilo više bolno iskustvo nego uživanje. Problem je što ja zaista uživam u sportskim aktivnostima dok, na žalost, moje telo nije bilo u stanju da iste isprati. Najveci problem (a i prvi u nizu kako ćemo kasnije otkriti) bila su moja kolena. Sama pomisao na čučanj je već kod mene izazivala paniku. S obzirom da sam išla na grupne programe, gde se trening pravi tako da svako ili barem većina moze da isti uradi, dešavalo mi se jako često da nakon treninga jedva hodam. Trebalo bi mi obično nedelju ili više da se koliko toliko oporavim da bih mogla da se vratim normalnom treniranju ali bi se magični krug ponovo ponavljao. Odradila bih trening, moja kolena nisu mogla to da izdrže – nazad na oporavak.
Meni je najteži deo bio sto smo krenuli od samog početka pa smo lagano nadograđivali. Ispostavilo se da je moj problem ležao u upaljenim tetivama i jako slabim privodiocima mišića i da u suštini nije imao nikakve veze sa bilo kakvom fizičkom povredom kolena. Prvi korak je bilo smirivanje upale tetiva a onda postepeno aktiviranje grupe mišića poput kvadricepsa koje bi nosile opterećenje pokreta.
Nakon što smo sredili problem kolena, pojavio se problem u donjem delu leđa, koji je i ranije postojao ali nije mogao da se ispolji zbog toga sto je moje telo kompenzovalo pokrete zbog problema koje sam imala sa kolenima. Tako da je sledeći korak bio saniranje problema sa donjim delom leđa, najčešće vraćanje pršljena koji je malo proklizao u desnu stranu. Za rešavanje problema sa donjim delom leđa najvise su mi pomogle različite vežbe istezanja ali i jačanje core-a.
U jednom trenutku sam shvatila da mi trening dođe kao tarapija – što fizička, što psihička. S obziorm da se poznajemo jako dugo, postali smo jako dobri i bliski prijatelji. Ali najvredniji deo je praktično znanje koje sam stekla za sve ove godine i činjenica da sam upoznala svoje telo i naucila kako da se nosim sa problemima koji nastaju kao posledica svakodnevne aktivnosti ili neaktivnosti.
Nakon završenog treninga osećam se potpuno mentalno rasterećeno što kod mene ima direktan uticaj na ponasanje mog tela. Ako sam pod stresom ili sam napeta, ni moje telo ne može da funkcioniše na pravi način i tada nastaju problemi i povrede. S obzirom da radimo različite tipove treninga u zavisnosti od mog raspoloženja i fizičkih mogućnosti, fizički se osecam u skladu sa treningom koji sam radila – opušteno ukoliko smo se u toku treninga fokusirali više na istezanje ili puna snage ako smo radili fizički zahtevniji trening.
Imali smo periode kada smo napredovali sporo i kada smo napredovali jako brzo. Na žalost, moj posao je takav da sam često na putovanjima što nam ne daje mogućnost da treniramo u kontinuitetu. A kad sam na putovanju, često se desi da ja nemam vremena da treniram (što zbog obaveza što zbog toga što koristim putovanje kao izgovor 😉 ) i tada nam obično treba oko nedelju dana da se ja vratim u ritam treniranja i tamo gde smo stali pre mog putovanja. Takođe, uvek eksperimentišemo sa novim vežbama da vidimo kako će mi prijati. Nekada se desi da neke vežbe meni nisu interesantne ili da mi jednostavno ne odgovaraju, tako da napredak ide sporije dok ne pronađemo ono sto mi zaista prija i što će da me povuče ka napred.
Kada smo počeli da treniramo, Nemanja i ja smo imali dogovor – da ću jednog dana moći da treniram kapueru. Za nekoga ko nije mogao da čučne, to je na početku bila naučna fantastika. Pre neke 2 godine smo stigli do toga da sam ja fizički spremna za kapueru, ako i dalje imam želju da je naučim (a još nisam imala vremena da se istoj posvetim). U međuvremenu se moje fizičko stanje drastično popravilo. Baš juče sam išla na hiking po Šar planini koja je izuzetno zahtevna, i nakon pešačenja od 11 sati i pređenih 36 km, jedino što sam osećala jeste umor mišića bez ikakvih drugih fizičkih posledica.
Ono što je za mene najveći napredak jeste što sada lako mogu da prepoznam u kakvom mi je stanju telo – da li je spremno za jači trening ili mu je samo potrebna relaksacija. Što mi je vreme oporavka od povreda ili problema svedeno na minimum jer znam u čemu je problem i kako da ga tretiram. I možda najbitnije, što kod drugih ljudi prepoznajem probleme koje imaju i znam da im pomognem, bilo iz ličnog iskustva ili tako što ću da ih uputim na sjajan tim koji stoji iza Progein-a.
VRAĆANJE U FUNKCIJU
Duška Kleut – Dr. Elektrotehnike i računarstva
O Nemanji sam slušala hvalospeve godinama od drugarice koja duže vreme trenira sa njim. Za sebe smatram da sam prilično fizički aktivna i uživam da se bavim jogom i plivanjem. Kako to u životu biva, zatekla me je povreda kolena koja me je omela u mojim omiljenim fizičkim aktivnostima. Posle cirkulisanja po lekarima i višemesečne terapije, trebalo je povratiti snagu u mišićima i vratiti u normalnu funkciju obezboljeno koleno. Drugarica me je uputila na Nemanju i dovoljno je bilo samo par saveta i pravilno odabranih vežbi da se usmerim ka potpunom oporavku. Već posle mesec dana vežbanja primetila sam značajan napredak, naučila sam gde su mi trigeri i kako da ih tretiram. Osim toga, Nemanja mi je ukazao i na moguće razloge nastanka pomenute povrede i kako da slične izbegnem ubuduće. Danas ne mogu da zamislim da se u Progein studiju par puta nedeljno dobro ne „izrolam“ i ne izmasiram trigere, kako za koleno, tako i za one u vratu i ramenima, koje svi mi koji dugo sedimo za računarom sigurno imamo. Mogu da zaključim da se sada, godinu dana posle povrede, osećem apsolutno funkcionalno, i da sam se vratila jogi bez ograničenja i ustručavanja.
ZADOVOLJAN SAM SVOJIM TRENINGOM
Igor Zdravković – Freelance programer
Za Nemanju sam čuo preko prijatelja koji je već trenirao sa njim. Bio je studiozan. Prvo je detaljno analizirao koje probleme imam i objasnio mi je na čemu ćemo raditi. Polovinu stvari koje su mi bile problematične do tada nisam ni percipirao kao problem, tek sam posle objašnjenja shvatio. Očekivao sam da će trening biti naporan ali je ispao više zanimljiv. Iako je bilo nekih upala, nisu bile strašne ali sam se slatko smejao gledajuci se u ogledalu dok pokušavam da ponovim pokrete koje mi je Nemanja pokazao. Vremenom je sve došlo na svoje mesto. Trenizi su nam uglavnom bili 50% istezanje i opuštanje, 50% vežbe za core tri puta nedeljno. Zadovoljan sam svojim treningom, naravno uvek bih želeo više i brže ali pitanje koliko je to realno.
OSEĆAM SE OSVEŽENO, ZADOVOLJNO, SNAŽNO I ISPUNJENO
Jovana Stevanović – Bankarski službenik
Nemanju sam upoznala u novembru 2010. godine kada je radio kao lični trener u fitness studiju. Od tada treniramo zajedno. Posle višemesečne dijete i gubitka 20kg, morala sam da se vratim fizičkoj aktivnosti kako bih zadržala tadašnju kilažu. Priznaćete da je ovakva odluka, posle decenijskog nebavljenja ikakvom fizičkom aktivnošću, bio veliki korak za mene. Svaki početak je težak. I od tada su prošle godine, a ja i dalje treniram sa Nemanjom. Zaključujete da smo kroz vreme napredovali zajedno. Jer samo tako je naš odnos mogao da opstane. Tadašnji počeci, po mom ličnom mišljenju, ne mogu se porediti sa sadašnjim. Međutim, razvojem svojih profesionalnih trenerskih znanja i iskustava, Nemanja je uticao i uspeo u tome da se konstantno razvijam, budem zadovoljna svojim fizičkim stanjem (i psihičkim jer se te dve stvari ne mogu razdvojiti).
Treninge smo uvek prilagođavali mojoj trenutnoj fizičkoj spremnosti, raspoloženju, novim ciljevima koje smo hteli da postignemo. Bilo je perioda kada su mi prijali samo tegovi, pa onda kardio, elementi pilatesa, itd.
Danas je to funkcionalni trening. Sa Progein programom sam od samog početka. Ono što mi najviše prija jesu ljudi, Progein ekipa i novi prostor (koji osećam kao svoju kuću). Treninzi su ozbiljni, ali opet posle svakog treninga osećam se osveženo, zadovoljno, snažno i ispunjeno.
Treniram u proseku 3 puta nedeljno i mislim da je za moje godine tolika fizička aktivnost sasvim dovoljna.
Ponosna sam na svoj core. Posle funkcionalnog treninga osećam da je sve jači.
ZA MENE JE TRENIRANJE BILO VIŠE BOLNO ISKUSTVO NEGO UŽIVANJE
Ana Anđelković – Consultant at Ericsson
Nemanju sam upoznala pre nekih 4 ili 5 godina u klubu gde sam trenirala. Upoznali smo se tako što je bio jedan od retkih trenera koji je zaista obraćao pažnju na ljude koji su dolazili da treniraju i na njihove potrebe. Kod njega nije postojao spreman program za sve, već se koncentrisao na svakog pojedinca i na njegove potrebe i probleme. I tako smo počeli da sarađujemo.
S obzirom da Nemanja i ja sarađujemo jako dugo, mnogo toga se promenilo. Dosta toga smo probali, dosta toga smo promenili. Ali uvek smo imali jedan isti cilj – da dovedemo moje telo u stanje da mogu da radim šta god poželim, što je meni u početku delovalo kao nemoguća misija. Ono što se nije promenilo od samog početka je Nemanjina potpuna posvećenost svakom klijentu sa kojim radi i želja za ličnim i profesionalnim usavršavanjem. I da svaki dan bude novi izazov.
Nemanja me upoznao u periodu kad je za mene treniranje bilo više bolno iskustvo nego uživanje. Problem je što ja zaista uživam u sportskim aktivnostima dok, na žalost, moje telo nije bilo u stanju da iste isprati. Najveci problem (a i prvi u nizu kako ćemo kasnije otkriti) bila su moja kolena. Sama pomisao na čučanj je već kod mene izazivala paniku. S obzirom da sam išla na grupne programe, gde se trening pravi tako da svako ili barem većina moze da isti uradi, dešavalo mi se jako često da nakon treninga jedva hodam. Trebalo bi mi obično nedelju ili više da se koliko toliko oporavim da bih mogla da se vratim normalnom treniranju ali bi se magični krug ponovo ponavljao. Odradila bih trening, moja kolena nisu mogla to da izdrže – nazad na oporavak.
Meni je najteži deo bio sto smo krenuli od samog početka pa smo lagano nadograđivali. Ispostavilo se da je moj problem ležao u upaljenim tetivama i jako slabim privodiocima mišića i da u suštini nije imao nikakve veze sa bilo kakvom fizičkom povredom kolena. Prvi korak je bilo smirivanje upale tetiva a onda postepeno aktiviranje grupe mišića poput kvadricepsa koje bi nosile opterećenje pokreta.
Nakon što smo sredili problem kolena, pojavio se problem u donjem delu leđa, koji je i ranije postojao ali nije mogao da se ispolji zbog toga sto je moje telo kompenzovalo pokrete zbog problema koje sam imala sa kolenima. Tako da je sledeći korak bio saniranje problema sa donjim delom leđa, najčešće vraćanje pršljena koji je malo proklizao u desnu stranu. Za rešavanje problema sa donjim delom leđa najvise su mi pomogle različite vežbe istezanja ali i jačanje core-a.
U jednom trenutku sam shvatila da mi trening dođe kao tarapija – što fizička, što psihička. S obziorm da se poznajemo jako dugo, postali smo jako dobri i bliski prijatelji. Ali najvredniji deo je praktično znanje koje sam stekla za sve ove godine i činjenica da sam upoznala svoje telo i naucila kako da se nosim sa problemima koji nastaju kao posledica svakodnevne aktivnosti ili neaktivnosti.
Nakon završenog treninga osećam se potpuno mentalno rasterećeno što kod mene ima direktan uticaj na ponasanje mog tela. Ako sam pod stresom ili sam napeta, ni moje telo ne može da funkcioniše na pravi način i tada nastaju problemi i povrede. S obzirom da radimo različite tipove treninga u zavisnosti od mog raspoloženja i fizičkih mogućnosti, fizički se osecam u skladu sa treningom koji sam radila – opušteno ukoliko smo se u toku treninga fokusirali više na istezanje ili puna snage ako smo radili fizički zahtevniji trening.
Imali smo periode kada smo napredovali sporo i kada smo napredovali jako brzo. Na žalost, moj posao je takav da sam često na putovanjima što nam ne daje mogućnost da treniramo u kontinuitetu. A kad sam na putovanju, često se desi da ja nemam vremena da treniram (što zbog obaveza što zbog toga što koristim putovanje kao izgovor 😉 ) i tada nam obično treba oko nedelju dana da se ja vratim u ritam treniranja i tamo gde smo stali pre mog putovanja. Takođe, uvek eksperimentišemo sa novim vežbama da vidimo kako će mi prijati. Nekada se desi da neke vežbe meni nisu interesantne ili da mi jednostavno ne odgovaraju, tako da napredak ide sporije dok ne pronađemo ono sto mi zaista prija i što će da me povuče ka napred.
Kada smo počeli da treniramo, Nemanja i ja smo imali dogovor – da ću jednog dana moći da treniram kapueru. Za nekoga ko nije mogao da čučne, to je na početku bila naučna fantastika. Pre neke 2 godine smo stigli do toga da sam ja fizički spremna za kapueru, ako i dalje imam želju da je naučim (a još nisam imala vremena da se istoj posvetim). U međuvremenu se moje fizičko stanje drastično popravilo. Baš juče sam išla na hiking po Šar planini koja je izuzetno zahtevna, i nakon pešačenja od 11 sati i pređenih 36 km, jedino što sam osećala jeste umor mišića bez ikakvih drugih fizičkih posledica.
Ono što je za mene najveći napredak jeste što sada lako mogu da prepoznam u kakvom mi je stanju telo – da li je spremno za jači trening ili mu je samo potrebna relaksacija. Što mi je vreme oporavka od povreda ili problema svedeno na minimum jer znam u čemu je problem i kako da ga tretiram. I možda najbitnije, što kod drugih ljudi prepoznajem probleme koje imaju i znam da im pomognem, bilo iz ličnog iskustva ili tako što ću da ih uputim na sjajan tim koji stoji iza Progein-a.